Ilustrovana zanimljiva srpska istorija II je nastavak knjige Ilustrovana zanimljiva srpska istorija I, koja je naišla na odličan prijem kod čitalaca, te je tako inicirala izlazak drugog dela, koji donosi nove zanimljive priče iz srpske istorije. Svaka od ovih knjiga predstavlja celinu za sebe. One imaju različite sadržaje i čine istorijski diptih.
Vremenska udaljenost priča sa početka i kraja ove knjige je oko osam i po vekova, što za čoveka kao pojedinca predstavlja puno, a i za samu istoriju je dug vremenski period. Životni vek čoveka je mnogo kraći u odnosu na vremenski opseg Ilustrovane zanimljive srpske istorije II, a opet čitajući je, kada završi poslednje redove, stiče utisak kao da je lično proživeo sav taj vremenski period. Uostalom, sa ovom knjigom namera mi je i bila da čitaoce još jednom provedem kroz srpsku pročlost, ovaj put kroz neke druge zanimljive priče.
Od vremena Stefana Nemanje, preko Karađorđa i Miloša, pa do danas veliki deo srpske nacionalne energije trošen je na stvaranje i očuvanje srpske države, a kako i ne bi, kada je srpski narod toliko puta padao pod tuđinsku vlast. Našalost, na to je u velikoj meri uticao geostrateški položaj Srbije, ali je srpski narod stradao i zbog lošeg vođenja politike od strane svojih vladara, koji u određenim momentima nisu umeli dobro da procene spoljnopolitičke prilike. Stradao je i zbog svoje prekomerenosti u pojedinim situacijama, čineći nepotrebno burne reakcije čime je izazivao moćne sile protiv sebe (Martovske demonstracije 1941. godine…).
Duh Svetog Save, priče o Kraljeviću Marku i mučeništvo kosovskih junaka, kroz čitave vekove potištenosti, davali su snagu srpskom narodu da se održi na svojim etničkim prostorima, gde su mu temelj gradili Stefan Nemanja i car Dušan Silni. Narod je u ratovima i bunama, krvareći, umeo da sačuva svoj nacionalni identitet, svoju veru i nadu da će neko bolje vreme ipak doći. Iako je umeo dugo, vrlo dugo da pati pod tuđinskom vlašću, uvek je uspevao da ostane jak. I stvarno, kao po nekom nepisanom pravilu, sloboda je uvek dolazila, doduše, nekad brže, a nekad sporije. Srbin je tada sa sebe zbacivao lance tuđina i ponovo kretao napred, nadajući se svetlijoj budućnosti.
Srpski XIX vek je jedna uzbudljiva hronika kakvu ima malo koji narod Evropre. Zbog toga je u ovoj knjizi dobio dosta prostora. Tokom njega su se kao na filmskoj traci jedna za drugom nizale ličnosti, događaji, a da tokove, rasplete, obrte i posledice tih mnogih zbivanja, u tom trenutku, niko nije mogao da predvidi. Narod je ne retko, onim što se dešava oko njega, ostajao iznenađen.
Tokom XIX veka srpski narod je podigao svoju revoluciju (1804), dobio autonomiju i proširenje svojih teritorija, razvio državne organe vlasti, udario temelje zdravstvu i prosveti. Uvedena je i srpska moneta – dinar. Knez Mihailo je u Srbiju uveo balove, a kralj Aleksandar Obrenović bioskop. Knez Milan je 1878. uspeo za Srbiju da obezbedi nezavisnost, što je posle viševekovnog ropstva pod Turcima predstavljalo jedan od najvažnijih događaja u celokupnoj istoriji srpskog naroda. Mihailo Pupin je otišao u Ameriku i pored Tesle postao srpski naučnik svetskog glasa. Prva srpska varoš koja je ubrzo posle Beograda dobila svoj šasopis bio je Svilajnac. Pojavio se ,,Resavski poštonoša”.
U XX vek srpski narod je ušao sa ubistvom jednog vladara, kralja Aleksandra Obrenovića. Sa srpske istorijske scene nestala je dinastija Obrenović. Tako je konačno, mada tragično, završen sukob dve dinastije – Karađorđevića i Obrenovića, koje su se od 1815. do 1903. uporno i surovo borile za srpski vladarski tron. Od tog momenta Dragutin Dimitrijević Apis i njegova ,,Crna ruka” nadvili su se nad Srbijom. Kao protivteža pojavila se ,,Bela ruka”. Njihova poruka narodu je bila: ,,Vratimo vojsku tamo gde joj je i mesto – u kasarne”.  U XX veku radikali Nikole Pašića započeli su svoj vrtoglavi uspon na srpskoj političkoj sceni, a i sam Pašić je postao vodeća ličnost Srbije. Stoga i ne čudi što ga je evropska štampa nazvala ,,Balkanski Bizmark”.
Da je srpski narod ponosan, ali ne i ohol, može se videti ako se malo dublje zagleda u srpsku prošlost. Srbin poštuje sebe, ali poštuje i druge, kako prijatelje, tako i neprijatelje. Nažalost, pojedini događaji jasno pokazuju da Srbin Srbinu ponekad ume da bude najveći neprijatelj. No i  pored toga, kako za Srbe reče njihov veliki prijatelj Rudolf Arčibald Rajs: ,,Vi ste bistar narod. Jedan od najbistrijih koje sam za života video… Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvom tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo one koje vi nazivate svojom ,,inteligencijom”, sprečavaju vas da to postanete”.

Biće mi drago ako sadašnje generacije, a i one koje dolaze uzmu u obzir, kako negativan, tako i pozitivan srpski kod i počnu da se ponašaju mudrije i čovekoljubivije jedni prema drugima. Da smognu snage da sačuvaju sve ono pozitivno što je vekovima krasilo srpski rod. Najveće zlo koje prati Srbe još od vremena Stefana Nemanje – raskol, vreme je da konačno bude odbačen. Priče iz diptiha “Ilustrovana zanimljiva srpska istorija 1 i 2” daju svakome prostor za razmišljanje