Knjiga “Srpske vojskovođe”je treća u nizu edicije, pod imenom “Srpska vladarska hronika”. U prvoj knjizi “Svi vladari Srbije” obrađeni su oni, koji su bili suvereni naših predaka. U drugoj knjizi “Srpske kraljice i carice” predstavljene su žene srpskih vladara, koje su zauzimale zavidno mesto u našoj istoriji. Da istorija Srbije ima još jedno lice, jasno će se videti iz knjige “Srpske vojskovođe”, u kojoj se otkriva ratna slika srpske prošlosti. Preko biografija vladara, njihovih žena i vojskovođa dolazimo do interesantnih istorijskih podataka. Oni se poput slika sklapaju u mozaik, koji nam rasvetljava srpsku prošlost.
Vojskovođe iz prve polovine XIX veka nisu bile imune na tzv. “srpske vladarske bolesti”. Karađorđe je sam sebe, svojim bekstvom u Austriju, ostavio bez vlasti. Knez Miloš je kasnije samo nastojao da za sebe zadrži položaj i eliminiše svog suparnika. Ostale srpske starešine su se “borile” za teritorije, kako bi proširili svoje nahije i u njima bili neograničeni gospodari. Ratna zatišja mnogi od njih su koristili za vođenje lagodnog života. U tome je prednjačio vojvoda Milenko Stojković koji je u odnosu na druge vojvode, iz tog vremena, imao najviše žena i ljubavnih avantura. Milenko je ugledajući se na Turke napravio i svoj harem. Za njim u ljubavnim avanturama nije mnogo zaostajao ni hajduk Veljko. Pod uticajem orijentalnog ponašanja bile su dakle i srpske vojskovođe.
Ustanci i ratovi koje je srpski narod vodio u svojoj prošlosti, mnogo puta su podizali na oružje veliki broj ljudi. Na taj način oni su prerastali u masovne pokrete. Svakako da je narod bio taj, koji je na svojim plećima iznosio najveći teret ratovanja i polagao život za otadžbinu. Boreći se s neprijateljem, vidajući zadobijene rane i ginući, Srbi su imali samo jedan cilj. Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka približili su se ostvarenju svog viševekovnog sna, tj. oslobođenju od viševekovnog turskog ropstva i ponovnom uspostavljanju samostalne države. Za vreme Prvog svetskog rata morali su čuvati teško obnovljenu državu.
Ratovi su uvek u prvi plan izbacivali pojedince, koji su tako postajali predvodnici svoga naroda. Neki od njih su poput Karađorđa i kneza Miloša postajali vladari Srbije, a drugi su nosili titule buljubaša, knezova, vojvoda, komandanata, glavnih komandanata i popečitelja. Međutim, da nije bilo naroda i njihovih vojskovođa, svakako da ovi prvi ne bi ni stekli oreol vladara. Za razliku od vojvoda iz ustaničkih dana, koje je nužda naterala da se ostave svojih dotadašnjih poslova i stanu ispred naroda u svojim krajevima, vojskovođe iz Prvog svetskog rata bili su profesionalci, koji su vojnička znanja stekli u mirnodopskim uslovima, na Vojnoj akademiji u Beogradu i u pojedinim evropskim zemljama. Njihova unapređenja su stizala sporo i mnogi su tek na kraju profesionalne karijere sticali najviše činove i položaje. Put od narednika do generala i vojvode, bio je težak i malom broju oficira je polazilo za rukom da dosegnu ta najviša vojna zvanja. Vreme je dakle bilo to, koje je diktiralo mesto takvih pojedinaca u vojničkoj hijerarhiji i koje je određivalo njihovo mesto u društvu.
Tokom ustanaka i ratova izdvajaju se pojedinci, koji u datom trenutku staju ispred svoga naroda, kako bi zajedničkim snagama ostvarili cilj. Oni postaju najviše starešine, koje narod gotovo odmah veliča i o njima peva, i koji su kasnije služili kao primer budućim pokolenjima. Neki od njih su bili birani, kao Karađorđe i Miloš, na narodnim zborovima. Drugi su još od ranije, pre ustanaka, bili predvodnici kao knezovi i narodne starešine. Treći su bili već gotovo profesionalni vojnici, koji su svoja znanja stekli u austrijskim frajkorima za vreme Kočine krajine (1788-1791). Četvrti su, poput Stanoja Glavaša,  svoja prva ratna iskustva stekli kao hajduci. Peti su bili pravi profesionalni oficiri, koji su svoja znanja stekli u beogradskoj i evropskim Vojnim akademijama. Sve ovo jasno pokazuje da su u prvoj polovini XIX veka narodne mase bile te koje su birale sebi vođu, koji je po njima bio najpogodniji i najsposobniji da ih vodi ka postizanju željenog cilja. Izuzetak su bili srpski oficiri iz druge polovine XIX i oni iz XX veka, koji su svoj narod vodili kao profesionalci.
Srpske vojskovođe iz oba ustanka, uglavnom su bili iz redova seljaka i stočarskih trgovaca. Koreni vojvoda iz Prvog svetskog rata takođe su se nalazili u selu, koje su oni napustili još kao dečaci, da bi se posvetili vojnom pozivu. Za razliku od starešina iz Prvog svetskog rata, koji nisu poznavali sve one vojnike koje su vodili, vojvode iz oba ustanka su uglavnom predvodili narod iz onih sredina, iz kojih su i sami bili. U pripremi i vođenju Prvog i Drugog srpskog ustanka važnu ulogu imala su i mnoga crkvena lica (Prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Hadži Milentije Stevanović i drugi). Ostavljajući svešteničku odoru, oni su se dohvatali oružja i služenje bogu zamenjivali služenjem narodu.
Prvi srpski ustanak u zapadnoj Srbiji i veliku pobedu na Mišaru 1806. godine, kao i mnoge druge, obeležili su Jakov i Prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Anta Bogićević i drugi. Milenko Stojković je bio pokretač ustanka u istočnoj Srbiji. Proslavio se 1805. u bici na Ivankovcu, 1806. protiv Osmana Pazvan-Oglua i na Štubiku 1807. godine. Petar Dobrnjac je uspešno odbranio Deligrad 1806. godine, a hajduk Veljko se proslavio svojim mejdanima s Turcima i bitkama u dolini Velike Morave i Timoka. Milan i Miloš Obrenović su od početka vodili ustanak na području srednjeg dela Drine, u jugozapadnoj Srbiji. Ime resavskog vojvode Stevana Sinđelića, koji je junaštvom nadmašio i spartanskog kralja Leonidu, i danas je ponos celog srpskog roda. O podvizima srpskih vojskovođa iz Prvog svetskog rata, još tih ratnih godina, pisali su mnogi evropski listovi. Radomir Putnik, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Petar Bojović, jasno su pokazali celom svetu šta sve može srpski vojnik, ako je vođen pravom rukom. Da su se srpskoj borbi divili i evropski oficiri, pokazuje dolazak u Srbiju dvojice Lužičkih Srba, do tada pruskih oficira. Pavle Jurišić Šturm i njegov brat Evgenije, stavljaju se kao dobrovoljci na raspolaganje knezu Milanu Obrenoviću. U knjizi “Srpske vojskovođe” prikazane su i mnoge druge, ovde ne pomenute srpske starešine, i to one najznamenitije, koje su svojim junaštvom i delima udarili svoj pečat vremenu u kome su živeli. Međutim, u njoj nisu obrađeni Karađorđe Petrović i knez Miloš Obrenović, s obzirom da su njihovi likovi dati u knjizi “Svi vladari Srbije”.
Hrabrost, junaštvo, velike pobede, ali i greške naših vojskovođa nikada se ne smeju zaboraviti. Njihovim uspesima srpski narod se mora ponositi, a na greškama učiti. Ova knjiga pokazuje da je nesloga među srpskim starešinama u Prvom srpskom ustanku, na kraju postala kobna i bila je, između ostalog, jedan od važnih faktora ustaničkog poraza. Kada se Srbija 1813. branila, na njenim južnim granicama nije bilo, ni Milenka Stojkovića, ni Petra Dobrnjca, koji su zbog sukoba s Karađorđem morali da beže iz Srbije. Separatističke težnje pojedinih starešina, kosile su se sa Karađorđevom idejom o centralizaciji države, a na taj način i njegove lične vlasti. Iako je Vožd iz sukoba sa svojim vojvodama izašao kao pobednik, konačni pobednik su u stvari bili Turci, kojima je na ruku išla srpska nesloga.
Knez Miloš i njegove starešine, podigli su Drugi srpski ustanak u sasvim drugim međunarodnim okolnostima. Miloš je preko Prote Mateje Nenadovića osluškivao puls velikih sila na Bečkom kongresu, ali se nije preterano zanosio dobronamernošću njihovih vlada u rešavanju tzv. Istočnog pitanja. Još za vreme Karađorđevog ustanka Miloš je shvatio austrijsku perfidnu igru prema Srbiji, tako da na nju nije računao. Od Rusa je očekivao pomoć u realizaciji osme tačke Bukureškog mira, računajući pri tom i na odredbe Ičkovog mira. Ali za razliku od Karađorđa i njegovih starešina, on se Rusima nije nudio kao saveznik, ni za kakav rat. Vrlo brzo posle izbijanja ustanka, diplomatija je postala njegovo glavno oružje za postizanje željenog cilja. Pri tom, on se vešto koristio pozitivnim rezultatima Prvog srpskog ustanka.
Srpske vojskovođe su svaki na svoj način, više ili manje pozitivno, obeležili svoje vreme. Njihove biografije  nam pružaju mogućnost da sa druge strane zavirimo u taj veliki mozaik, sastavljen od niza manjih, i da malo drugačije razmišljamo o tom vremenu. Sloga i nesloga Srba videće se i iz redova ove knjige. Posledice srpskog nejedinstva, u pojedinim momentima naše istorije ovde će biti jasno apostrofirane. Koliko su Srbi mnogo, ili malo mogli da ostvare svoje ciljeve, zavisilo je često i od toga koliko su oni koji su ih vodili bili sposobni kao vojskovođe, da li su sabijali svoje redove, verovali jedni drugima i kao vojni stratezi ispunjavali postavljene im zadatke. Ova knjiga jasno pokazuje da su oni svoje najveće uspehe postizali kada su donosili, za neprijatelja, neočekivane odluke. Tada su munjevitim akcijama pobeđivali i daleko nadmoćnijeg neprijatelja.

Knjiga “Srpske vojskovođe” se sastoji iz dva dela. U prvom su, na  sintetički način, obrađene najznamenitije srpske vojvode i vojskovođe iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. U drugom delu je dat prikaz znamenitih srpskih vojskovođa iz vremena Prvog svetskog rata. Naravno, mesta da se nađu u ovoj knjizi nije bilo za sve srpske starešine.  Na osnovu mog ličnog izbora, u njoj se našlo njih tridesetak, koji su, svaki na svoj način ostavili specifični trag iza sebe.